Korak bliže

Zamislite da možemo da budemo sve što nam treba? Zamislite da možemo da budemo iskreno i čisto zaigrano dete koje mašta potpuno nesvesno okoline i odmah nakon toga stroga i racionalna žena koja mora da izabere da li  će svoje studije nastaviti ovde ili u inostranstvu i da li će uopšte nastaviti da studira jer studiranje nema poentu, mozak nam je otopljen, nezadovoljstvo nam gmiže uz kičmu... i sve je postalo besmisleno.
Razmišljam o tome koliko je ćelijama lepo. I biljkama. Svima koji ne moraju da razmišljaju o suštini, da ustaju rano i bude se izmoreni, da igraju po pravilima, poštuju poredak i bivaju ukalupljeni.
A onda shvatim...
Moje telo u sebi sadrži sve te ćelijice. Iz njih je sazdano.
Duša je fiktivna. I vrlo je osećam.
I ko kaže da baš danas ne mogu da budem mala, pa velika, razdragana, pa skrhana, voljena i ostavljena, gladna i uspavana, sve u isto vreme.
Ko kaže?
Samo pustite korak. Ali nemojte da žurite.
I možda budemo korak bliže totipotentnosti.

Totipotentnost

Mika Antić je jednom rekao "Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme."
I to je nešto o čemu baš mnogo razmišljam.
Život nam prolazi u iščekivanju - da provri kafa, da stignu stvari koje smo naručili preko interneta, da izađe nova epizoda serije, da prođe januarski rok, da dođe leto, da nam se neko javi, da neko prestane da nam nedostaje...
Žurimo, a ne zastanemo da proverimo da li dišemo. I to ne plitko, već da li upravo punim plućima udišemo ovaj trenutak, jer je evo, već sada ispario bespovratno, a nažalost nismo totipotentni da ga vratimo nazad kadgod to poželimo.
Zastanem tako, i razmišljam koliko bih nekad volela da smo svemoguća bića. Da smo kao npr. matične ćelije koje mogu da zadrže sposobnost diferencijacije u koju god ćeliju organizmu potrebnu.
To je totipotentnost.